Govor predsednice Argentine Elisabet Christine Fernandes de Kirschner v OZN!

Priporočam v branje! Res se splača vzeti si nekaj časa in temeljito prebrati govor argentinske predsednice Elisabet Christine Fernandes de Kirschner v OZN. Dobili boste odgovore na premnoga vprašanja, ki ste si jih morebiti zastavljali in odstrlo vam bo povsem nova obzorja na področju razumevanja razmer v svetu.
 

Ceo govor predsednice Argentine, Kristine Kiršner, koji je zapanjio Ujedinjene nacije i zapalio svet

Objavljeno: 13/10/2014

Poštovani predsedniče,

dragi kolege,šefovi svih delegacija UN

Želim da vam se obratim u veoma specifičnom trenutku za ceo svet, kao i za moju zemlju. Počeću razmišljajući o uvodnoj reči generalnog sekretara gospodina Ban Kimuna, kojom je otvorio 69. zasedanje Generalne skupštine. Osvrnuo se na veliki deo problema, tragedija i nesreća koje brinu današnji svet. I verujem, ako se dobro sećam, da su „te turbulencije“, kako je on rekao, „koje drmaju svet“ opasnost po multilateralizam. Iskreno verujem da veliki deo problema sa kojim se svet suočava na ekonomskom i finansijskom polju, kao i na polju terorizma i bezbednosti, moći i teritorijalnog integriteta, rata i mira – da su to sve problemi nastali zbog krajnje suprotnog problema – nedostatka efikasnog, pravog demokratskog multilateralizma.

Zato želim pre svega da (govor) započnem tako što ću se zahvaliti Generalnoj skupštini na odlukama usvojenim rezolucijom 68/304 9. septembra, kojom je većinom, odnosno sa 124 glasa „za“, odlučeno da se formira multilateralna konvencija kojom se stvaraju legalni okviri za restrukturiranje državnih dugova svih zemalja. Zadatak koji nismo rešili, barem otkad prisustvujem sednicama Generalne skupštine od 2003. kao senator a zatim kao predsednica, jeste reorganizacija Saveta bezbednosti UN i MMF.

Pričali smo o iskustvu koje je doživela Republika Argentina, moja zemlja. Danas se usuđujem da u globalnom kontekstu kažem da je Republika Argentina trostruki primer – na finansijsko-privrednom polju, bezbednosnom, kao i na pitanju teritorijalnog integriteta. Što se tiče prvog primera, on se odnosi na ekonomsku i finansijsku krizu koja razara svet od 2008. i počinje da preti zemljama koje se od nje oporavljaju. Te zemlje su održale najveći privredni rast u poslednjoj deceniji. Mislim na krizu od 2008, koju je moja zemlja prošla 2001, kada nije mogla da otplaćuje državni dug. U to vreme Argentinska Republika je napravila dogovor sa multilateralnim organizacijama jer, gospodo, kada duguete 160 odsto BDP, to nije samo krivica onog koji duguje već i onog koji je to dao na zajam.

PROBLEM ARGENTINSKIH DUGOVA

Od završetka diktature 24. marta 1974, kada je Argentina ušla u neoliberalnu fazu, ona je tada predstavljena kao voljeni učenik na svim predsedavanjima MMF, a završila je tako što je toliko nagomilala dug da je kolabirala ne samo na privrednom već i na političkom nivou. Imali smo pet predsednika u jednoj nedelji. Do tada niko nije bio odgovoran za ono što se dešavalo Argentini, preživljavalo se kako se moglo, a predsednik, koji je došao sa 22 odsto glasova, par meseci posle stupanja na dužnost prisustvao je ovoj skupštini i istakao kako je zemlji potreban rast i razvoj kako bi mogla da isplati dugove. I to je rekao u više nego zanimljivoj metafori da „mrtvi ljudi ne mogu plaćati dugove i da treba dozvoliti državama da ožive“ (prekid emitovanja).

onavljam: 160 odsto BDP nije odgovornost samo države dužnika, a mi smo usvojili politiku koja nam je nametnuta. Preuzeli smo odgovornost, ali smo isto tako i zahtevali i očekivali od MMF i drugih kreditora da preuzmu odgovornost za taj dug zato što su nametnuli lihvarskih 14 odsto kamate. I taj čovek koji je preuzeo vođstvo sa 22 odsto glasova, imao je 25 odsto nezaposlenih, 54 odsto siromašnih i 27 odsto onih koji žive u nemaštini, bez zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, bezbednosti. Posle nekog vremena, uz novi model razvoja, ne samo da smo stvorili milione radnih mesta i uveli milione u socijalni i penzioni sistem već smo i proizveli šest tačaka BDP za investiranje, među kojima je obrazovanje. Usmerili smo ogromne količine novce na infrastrukturu, puteve, škole, nuklearne elektrane, hidroelektane, vodovode, gasne i elektro-mreže, koje danas prožimaju celu zemlju. To je bio društveni proces bez presedana, koji je smanjio broj siromašnih i onih u nemaštini na jednu cifru. I to je MMF priznao – da je privredni rast koji je Argentina ostvarila od 2004-2011. treći u celom svetu, samo su nas Kina i Bugarska nadmašile. Danas u regonu Lationske Amerike imamo bolji kvalitet života, veću kupovnu moć radnika i najbolji društveni dohodak.

To smo učinili plaćajući dug koji su drugi stvorili. Zato valja istaći da naše vlade niti su ignorisale dug niti su padale u bankrot. Preuzeli smo inicijativu i plaćali dugove od 2003. do danas. Platili smo više od 190 milijardi dolara. Ponavljam: više od 190 milijardi dolara! Platili smo 92,4 odsto duga u dve rate: prvi put to je 2005. učinio predsednik Kiršner, drugi put 2010. takođe on. Platili smo 92 odsto duga kako bismo ga normalizovali, i kasnije smo u redovnim isplatama vratili ceo dug MMF i ispunili sve obaveze prema njima. Pre par meseci zaključili smo pregovore sa Pariskim klubom poverenika o dugu iz 1956. godine. Kako bih vam opisala situaciju, rećiću da sam tada imala tri godine, a ministar ekonomije moje zemlje, koji je pregovarao o reprogramu ovog duga, tada se nije ni rodio. Ipak, napravili smo dogovor sa 19 ministara finansija iz Evropske unije o reprogramu duga i već smo platili prvu ratu od 642 miliona dolara.

LEŠINARI POD ZAŠTITOM

Ali to nije sve. Trebalo je da rešimo sudske sporove sa CIADI i Svetskom bankom, sporove koje nisu započele naše vlade, već su prethodne vlade, zbog svog delovanja, dovedene pred taj tribunal Svetske banke. I to smo krenuli da rešavamo, baš kao što smo rešili situaciju sa Repsolom, kad smo odlučili da preuzmemo kontrolu nad našim energetskim izvorima i preuzmemo 51 odsto naftne kompanije. I taj smo dug reprogramirali i došli do dogovora. Sve to smo uradili sami, svojim resursima, bez pristupa tržištu kapitala zato što je Argentini zbog bankrota 2001. zabranjen pristup tržištu kapitala. Imajte u vidu taj socijalni oporavak bez presedana.

I zašto sve ovo sada govorim? Tokom 50-tih godina ista stvar se dešavala, ali je postojala razlika? Ona je u tome što smo počeli da radimo od apsolutnog bankrota, od same nule. Počeli smo da ispunjavamo obaveze prema kreditorima, počeli smo da oporavljamo Argentince, postigli rast, uspeli da izađemo iz dugova, i sad smo jedan od najmanjih dužnika na planeti.

O čemu sad hoću da govorim? Sad se pojavljuju tzv lešinarski fondovi. Taj izraz nije izmislio nijedan populistički lider Južne Amerike niti neki afrički vladar iako je i sama Afrika bila žrtva lešinarskih fondova. Jedan od prvih zvaničnika koji je te fondove pomenuo u ovoj skupštini je nekadašnji britanski premijer Gordon Braun 2002. godine, koji je naveo da je nemoralno nametati te fondove zemljama koje se suočavaju sa iskonskim problemima vezanim za nemaštinu, zdravstvo i obrazovanje. I danas se Argentina, uz saučesništvo pravosudnog sistema ove zemlje (SAD: prim. prev.), suočava sa tim lešinarskim fondovima.

Koji su to lešinarski fondovi? Postoji deo dugova koje nismo uspeli da reprogramiramo kada smo to radili 2005. godine. Oni nisu mogli da učestvuju u reprogramu zato što su 2008. kupiljene obveznice. Znate, ti fondovi su se specijalizovali za kupovinu obveznica onih zemalja koje su bankrotirale ili se tek spremaju da to učine da kasnije ne bi išle da potražuju te obveznice, već da bi oni pokretali parnice na svojim sudovima kako bi zgrnuli ogromne profite. Neću se obazirati na te profite jer je njujorško pravosuđe jedan deo koji mu je stigao na pretres prepoznalo kao 1.608 odsto kamatne stope za pet godina u američkim dolarima. Navedite mi, molim vas, kompaniju ili preduzeće koje može da obrne toliki profit u dolarima za samo pet godina. To je razlog za njihovo ime. Oni sad blokiraju isplate svojim poveriocima u Argentini. I zato se radujem što se ova skupština suočila sa ovim problemom, nadajući se da će ove ili sledeće godine graditi primere multilateralizma aktivnog i konstruktivnog sveta u kome će se reprogramirati dugovi kako nijedna zemlja ne bi morala da prolazi kroz ono kroz šta sad prolazi Argentina, kao nacija koja može, voljna je i koja će platiti dug uprkos maltretiranju lešinarskih fondova.

UNIŠTAVANjE EKONOMIJA CELIH ZEMALjA

Lešinarski fondovi šire glasine i klevete širom privrednog i finansijskog sektora, ali i u stanovništvu, destabilizujući tim privredu. To se može okarakterisati kao finansijski i ekonomski terorizam zato što teroristi nisu samo oni koji podmeću bombe. Postoje i ekonomski teroristi, oni koji uništavaju ekonomije zemalja, uzrokujući u njima nemaštinu, glad i jad. Zato odlučno zahtevamo da se ovaj multilateralni sporazum što pre zaključi. Ne samo za Argentinu već i za ostatak sveta, zato što verujemo da će ekonomski i finansijski balans, koje ugrožava socijalna nejednakosti, postati protivotrov za one koji vrbuju mlade ljude. Zato što ti delovi stanovništva gube nadu i nemaju budućnost, oni se se pridružuju ludačkim pohodima, zbog kojih ćemo kasnije žaliti.

Ne radi se samo o tome da gledamo površinu ovih problema, moramo da tražimo razloge koji dovode do njihovog stvaranja. Pričala sam o svojoj zemlji koja je vodeći primer i na poljima terorizma i bezbednosti. Moja zemlja je, uz SAD, je jedina američka država koja je bila žrtva dva teroristička napada. Prvi je bio 1992, kada je izraelska ambasada dignuta u vazduh, i dve godine kasnije, kada je zgrada AMIA, Asocijacije argentinsko-izraelskog prijateljstva, dignuta u vazduh. Ove godine je dvadesetogodišnjica tog napada. Usudiću se da kažem pred ovom skupštinom i članovima porodica žrtava, koje su ovde prisutne, da je vlada predsednika Kiršnera učinila sve kako bi otkrila odgovorne za napad, i to ne samo otvaranjem starih obaveštajnih arhiva već je i formirala vladin tim za istragu. Pošto je 2006. pravosuđe moje zemlje optužilo iranske državljane da su uključeni u napad na AMIA, tražilo je saradnju Islamske Republikom Iran u istrazi. Taj zahtev ponovljen je 2007, dok 2010. Iran konačno nije pristao. Pristali su na bilateralni sastanak, na kome smo zajedno potpisali memorandum o saradnji pravosuđa. Zašto smo to uradili? Kako bi optuženi iranski državljani koji žive u Teheranu mogli da svedoče pred argentinskim sudom.

DANAS PRIJATELjI, SUTRA TERORISTI

Šta se desilo pošto smo potpisali memorandum? Izgledalo je kao da su svi unutrašnji i spoljni demoni oslobođeni. Jevrejske institucije, koje su nas podržavale, odjednom su nam okrenule leđa. Kad je odlučeno da se sprovede memorandum, bili smo optuženi za saučesništvo sa Iranom. Isto se dogodilo kad su lešinarski fondovi lobirali pred američkim Kongresom, tvrdeći da smo mi partneri Islamske Republike, s tim što se Iran tad nije oslovljavao kao „Islamska republika“, već kao „Teroristička država Iran“. Lobirali su i na internetu, gde su moju sliku stavljali pored slike predsednika Ahmadinedžada, kao da smo partneri. A ove nedelje smo saznali da se u Valdorf Astoriji, hotelu-simbolu ovog grada (Njujorka; prim. prev.) održao sastanak šefa Stejt departmenta i njegovog iranskog kolege. Ne kritikujemo to, štaviše, podržavamo sve što podrazumeva dijalog. Ali bismo voleli da pitamo one koji su pljuvali Iran i optuživali ga za terorizam – i to ne pre sto godina, već prošle godine – šta li bi sad rekli?

Šta bi sad rekli o onima koji su stvorili IDIL. Njih su mnogi smatrali borcima za slobodu, koji se bore u Siriji protiv Asadove vlade, a sada su deo IDIL. Mislim da tu leži drugi problem koji se tiče bezbednosti i terorizma. Velike sile olako neprijatelje pretvararaju u prijatelje, a teroriste u borce. Problem je što moramo da shvatimo jednom zauvek da ne možemo koristiti međunarodne odnose i geopolitičke pozicije kako bismo uskladili položaje sila. To kažem iz pozicije borca protiv međunarodnog terorizma.

Evo jedne zanimljivosti. Argentinsko pravosuđe istražuje da li sam navukla bes IDIL na Argentinu zbog dva razloga: svoje bliskosti sa njegovom svetošću papom Franciskom, kao i mojim priznanjem dve država, poput Palestine i Izraela. Zato ponovo tražim od Generalne skupštine da prizna Palestinu kao punopravnu članicu ove institucije. Jer tako ćemo razrešiti nekoliko Gordijevih čvorova; ne jedan, već nekoliko. Počećemo da rešavamo neke od problema na Bliskom Istoku. Priznavanje države Palestine i pravo Izraela da živi unutar svojih granica, kao i da se više nikad ne dozvoli da Palestini doživi neproporcionalnu primenu sile koja je dovela do smrti stotina dece i žena. To osuđujemo, kao što osuđujemo one koji su ispaljivali rakete na Izrael.

Verujemo da u nam je u vremenu ekonomskih lešinara i ratnih huškača potrebno mnogo maslinovih grančica kako bi obezbedili mir i bezbedniji svet. Za to nam treba poštovanje međunarodnog prava i jednakost među onima koji sede ovde. Danas je i predsednik pričao o primeni sile pri ugrožavanju teritorijalnog integriteta neke zemlje. I za to je Argentina primer jer čekamo više od sto godina kako bismo sa Ujedinjenim Kraljevstvom razgovarali o našem suverenitetu nad Malvinskim ostrvima. I niko nije zabrinut; nema veta Saveta bezbednosti zato što Argentina nije članica Saveta bezbednosti niti je zemlja toliko smažna da prekraja granice. I, dok je takva situacija na snazi, dok su glasovi pet stalnih članica bitniji od glasova Obale Slonovače, Gane, Kenije, Egipta, Ugande, Argentine, Bahreina ili Arapskih Emirata, ništa se neće rešiti. Ovde će se samo održavati govori svake godine i ništa se neće rešavati.

PROBLEM UN

Zato sile koje su delegirane u Savetu bezbednosti deluju kao paradoks. Skupština mora da traži dozvolu Saveta da bi primila novog člana. Moramo da oslobodimo skupštinu kao potpuno suverenu, kao i Ujedinjene nacije u kojima će svaki glas biti ravanopravan jer će se tako postići demokratija. Kad demokratija počne da se primenjuje u potpunosti, tad će se nazreti i rešenje. Između pesimizma i optimizma ću uvek izabrati optimizam, ali realni, jer, bez uvida u realnost, ili smo cinični ili naivni.

Ne želim da budem ni naivna ni cinična pred vama. Reći ću vam šta u mojoj zemlji mislimo o tim velikim temama, poput reforme bezbednosnih organizacija ili reforme MMF. Godine 2003. izgledalo je preko potrebno da se reformiše MMF. Sad više niko ne želi da reformiše MMF zato što je izgubio glavnu ulogu u rešavanju ključnih problema. Međutim, šef MMF, kao i bivša šefica Ana Kruger, zahteva regulisanje reprogramiranja državnih dugova. Jer, dok god nemamo međunarodni sporazum koji ratifikuje ova skupština, uvek će negde postojati sudija poput gospodina Grise koji će siromašnoj zemlji naturiti kamatu od koje će ona duboko krvariti. Jer oni žele da osujete reprogramiranje državnih dugova, što želi argentinski narod.

Bila sam u Rimu pre nego što sam došla ovde kako bih razgovarala sa svojim sunarodnikom koji je na poziciji od izuzetnog značaja ne samo religijskog već i moralnog. Želim da vam prenesem poruku mira. Ako ćemo zaista da se borimo protiv terorizma, hajde da radimo za mir, jer se ne borite za mir prizivajući rat. A to je baš ono što oni žele – simetričnu reakciju kako bi igre počele, gde bi uvek bio neki kredit koji bi oni tražili da se vrati. Zato mislim da je bitno odlučno reagovati na ove probleme.

Na kraju želim da kažem da, ako ova skupština povrati svoj mandat i uspostavi međunarodno pravo u mnogim delovima sveta koji nameću pravila drugima, a sami ih ne priznaju, onda ćemo napraviti doprinos miru u borbi protiv terorizma kako bismo našoj deci ostavili svet boljim nego što je sad. Na kraju, želim da podsetim da su prošle godine problemi bili drugačiji, svi su pričali o drugim problemima i bezbednosnim pretnjama. Stvari su se od tada dosta promenile – oni koji su prošle godine bili zli sada i nisu tako loši, a oni je tada trebalo da budu napadnuti sad sarađuju u odstranjivanju IDIL.

KAKO SU NASTALI AL KAIDA I TALIBANI

I sad pitam kako su Al Kaida i Talibani nastali? Odakle im oružje i novac? Moja zemlja ne proizvodi oružje, ko im ga je onda prodao? Zatim su došli oni koji su podržali Arapsko proleće, za koje se ispostavilo da nije baš proleće, već jesen ili čak zima. Ti ljudi su prešli put od boraca za slobodu do monstruma. Sada su se pretvorili u IDIL, monstruma koji seče ljudima grkljane po televizijama. Ljudi se pitaju kako se to dogodilo, a meni ćete oprostiti što više ne verujem nikom.

Sve druge stvari koje se prikazuju na televiziji samo su bajka u poređenju sa onim sa čim se svet suočava. Zato bi trebalo da se zapitamo kako nastaju ti problemi koji su naterali Papu da kaže da živimo u Trećem svetskom ratu. Istina je, Treći svetski rat nije nalik konvencionalnim ratovima koje smo videli u 20. veku. To su manji ratovi u kojem su jedine žrtve civili. I zato ćemo u Savetu bezbednosti postaviti neka pitanja.

Ne pravimo nikakve zaključke, samo imamo pitanja, i postavićemo ih onim zemljama koje imaju više informacije od moje, koje imaju mnogo razvijenije informacione mreže od naših. Biće šteta ako dobijemo hrpu informacija koju nećemo moći da razumemo. Jer morate shvatiti šta se dešava ako želite da napravite konačno rešenje.

Još jednom se zahvaljujem onim 124 zemljama koje su pristale da se usvoji rezolucija 68/304. Svi znamo da je bilo pritisaka da se ne glasa za tu rezoluciju, ali verujem da je primena praktičnog i efikasnog multilateralizma pokazala da nije sve izgubljeno. Sa druge strane, u rukama je svih nas da rešavamo probleme sa kojima se suočavamo.

(za Standard.rs preveo: Andrej Cvijanović)