Dvoličnost in hinavščina svetovne politike in medijev!

Žrtve v Siriji

Izpoved tega libanonskega dekleta, ki se je z javnim pismom na Facebooku odzvala na nedavne dogodke v Parizu, si vsekakor zasluži našo pozornost.  Še kako prav pa bi bilo, če se bomo ob prebiranju spodnjih vrstic tudi zamislili in se zavedli, da je v tem krutem in neusmiljenem propagandnem viharju, ki smo mu dnevno neusmiljeno izpostavljeni, še kako potrebno biti previden in kritičen ter, da se kaže predvsem zanašati na svoj zdrav razum.

Resnica je poteptana ter zmaličena in je že dolgo časa žrtev dvoličnosti ter neverjetne hinavščine svetovne politike, medijev ter raznih ideoloških ter političnih propagandistov. Ni jim dovolj, da neusmiljeno delijo žive. Tudi v smrti jih ( nas ) je potrebno deliti na tiste, ki bi si naj našo solzo zaslužili in tiste, ki so le statistične ali medijske številke. Gredo celo že tako daleč, da nam ukazujejo za kom kolektivno jokati in žalovati moramo in nasilne smrti katerih naj kar mirno prezremo, ker niso pomembni in si naših solza sploh ne zaslužijo. Tudi če so to dojenčki, mali otroci, ženske, mladostniki, bolniki, invalidi, civilisti  in mnogi drugi katerih edina krivda, zaradi katere so morali nasilno umreti, je, da so se rodili ter živeli v deželah z drugačno vero, drugačno kulturo, drugačnim zgodovinskim izročilom in predvsem, ker so imeli nekaj kar smo si zahodnjaki neizmerno želeli in smo si to tudi nasilno jemali. Oni nam jemali ali vsiljevali niso ničesar.

Vir: SAMEER AL-DOUMY / AFP

Roua Naboulsi, avtorica spodnjega zapisa na Facebooku. Zanimivo je, da je bil njen zapis hitro po objavi odstranjen s strani Facebooka in potem čez čas le ponovno objavljen. Kar pač dokazuje, da ima Veliki brat vse pod nadzorom in mu res prav nič ne uide. Zakaj je njeno pisanje bilo umaknjeno pa si težko razumsko razložimo. Zapisala namreč ni nič takega kar bi nežne militantne zahodne dušice lahko tako zelo dodatno ranilo ali vznemirilo ali kakor koli ogrozilo javno podobo zahodne civilizacije. Mrtve pač preštevajo na eni in drugi strani in temu se izogniti ni mogoče, ker so mediji že zdavnaj pred njo vse to objavili. Da pa si vsi mrtvi zaslužijo dostojno spoštovanje in enakopravno obravnavo, pa se menda tudi strinjamo.Še posebej, če so bili vsi žrtve strani, ki je zakrivila krvavi pariški pomor.

Roua Naboulsi je djevojka iz Libanona koja studira u Velikoj Britaniji na sveučilištu Sussex u Brightonu. Njezina objava na Facebooku, koju je napisala nakon terorističkih napada u Parizu, izazvala je mnogo pažnje i ponudila drukčiju sliku na napade u Parizu.

Dakle, moji osjećaji su me natjerali na pisanje do sada najdužeg Facebook statusa kojeg sam vidjela. Evo ga, sažetog onoliko koliko sam to bila u stanju. Oprostite.

Ono što se dogodilo u Parizu sinoć je grozno. Dugo sam bila budna prateći vijesti u nevjerici i žao mi je svake osobe koja je pogođena ovim napadima. Međunarodna zajednica odgovorila je, kako se i očekivalo, pokazujući veliku solidarnost s Parižanima.

Noć prije tog napada, bomba je eksplodirala u mojoj zemlji, Libanonu, ubivši 43 osobe. Nitko se za nas nije molio. Nitko na nas nije mislio. Niti jedan svjetski vođa nije usred noći dao izjavu novinarima zbog nas. Nitko nije mijenjao profilne slike. Nije bilo hashtaga. Facebook nije uveo opciju za traženje osoba. Samo tišina.

Sirija je propatila više nego što se može opisati riječima i podijetliti u jednom statusu na Facebooku. Ni oni nisu dobili ništa osim tišine. Izraelci su samo u listopadu ubili 73 Palestinca. Tišina.
Gotovo 100 ljudi je ubijeno u eksplozijama u Ankari. Samo tišina. najmanje 3.500 ljudi ubijeno je u Nigeriji, Kamerunu, Čadu i Nigeru tijekom sukoba ove godine. Tišina.

U ovom trenutku nisam ni ljuta, samo umorna. Iscrpljena. Iscrpljena jer napad na zatvor pod vedrim nebom u Gazi, u kojem pogine 2.300 ljudi dobije malo illi nimalo pažnje, ali čim se nešto dogodi u Europi ili se dogodi bijelcima, svi su slomljeni i potreseni.

Ne kažem da ne bi trebali biti. Ne kažem da za poginulima u Parizu ne treba tugovati i dati im počast. Bili su nevini i sad su mrtvi. Kao Arapkinja znam kako to boli i svi bismo trebali misliti na te žrtve.
Ali što je s nama? Zar mi ne zaslužujemo da nas se oplakuje? Zar mi nismo dovoljno ljudi? Jesmo li previše Arapi za vas? jesmo li previše crni? Jesmo li previše ''netko drugi''? Mislite li da je nemoguće suosjećati s nama jer nismo iste boje kože? Postoji riječ i za to.

I, na kraju svega ovoga, kada je sve rečeno. Kada shvatimo kako smo malo važni. Kako smo minorni i inferiorni kao ljudska bića. Tada dolazi najbolji dio. Moj najdraži dio. Isprika. Rečeno nam je da se ispričamo. To se od nas traži. Mi se moramo ispričati za djela barbara koji su nama nanosili najveće zlo dosad. Mi smo žrtve. Ono što su ekstremisti napravili vama, samo je djelić onoga što Sirija doživljava. Što doživljava Libanon. Što trpimo svakog dana. I sada, kao u nekoj čudnoj noćnoj mori, sada se od nas traži da se ispričamo. Nas se drži odgovornima. Najveće žrtve i izbjeglice moraju platiti. Kao da nismo platili dovoljno krvlju, zemljom i dostojanstvom.

Oprostite. Oprostite što ste okupirali našu zemlju, podijelili ju među sobom poput zlata. Ispričavamo se što ste nas opljačkali, naše bogatstvo, dostojanstvo i slobodu. Žao nam je što ste iza sebe ostavili samo ruševine i bijes. Žao nam je što su se ti razočarani i obespravljeni ljudi koji su to postali zahvaljujući vama, bacili u naručje ekstremizma. Žao nam je što imate koristi od njihovog barbarstva. Žao nam je što ste im omogućili da nam rade to što nam rade, što ih ohrabrujete u tome, što im osiguravate resurse potrebne da nam to čine. Ispričavamo se što su se oni na kraju okrenuli protiv vas. Žao nam je što su sad došli i po vas. Žao nam je. Nadamo se da ćete u sebi naći snage da nam oprostite.

Roua Naboulsi, University of Sussex, Brighton UK, Class 2015